DEZINFEKCIJA BUNARSKE VODE - DIGITALNO HLORISANjE VODE

Dezinfekcija vode - hlorisanje:

Dezinfekcija vode podrazumeva uklanjanje ili uništavanje patogenih i fakultativnopatogenih mikroorganizama. U toku dezinfekcije odnosno sterilizacije vode kod mikroorganizama nastaju grubi poremećaji koloidne ravnoteže (zbog dejstva fizičkih, fizičko-hemijskih i hemijskih agenasa), i poremećaji ravnoteže njihovog fermentnog sistema.

 

Naročito su izražene ireverzibilne fizičko-hemijske promene fermenata disanja i drugih fermenata metabolizma mikroorganizama, što dovodi do inaktiviranja i odumiranja ćelija.

Hlorisanje bunarske vode

Dezinfekcija vode se može postići na više načina: fizičkim (prokuvavanjem, ultraljubičastim zracima - UV, ultrazvukom), hemijskim sredstvima (kreč, elektrolitičko srebro, ozon, jod, persićetna kiselina i hlorisanje). Svi pobrojani postupci i sredstva, sem hlorisanja, su ili skupi ili neprikladni, pa retko dolaze u obzir za dezinfekciju većih količina vode za piće. Voda se najčešće dezinfikuje korištenjem Natrijum Hipohlorita ili upotrebom preparata koji u vodi oslobađaju izvesnu količinu aktivnog hlora.

 

Galerija slika - FOTO

Digitalni sistem za hlorisanje vode

Dezinfekciono sredstvo na bazi hlora, u večini slučajeva se u vodu uvodi u formi rastvora - doziranjem odnosno ubrizgavanjem. Na dovodnoj liniji kroz koju voda ulazi u objekat postoji impulsni vodomer koji u zavisnosti od protoka vode šalje električni impuls dozirnoj pumpi, koja iz rezervoara sa hlornim rastvorom ubrizgava (pljucka) dezinfekciono sredstvo u istu cev, na poziciji na kojoj se nalazi uvodnik. Dozirna pumpa se šteluje pri instalaciji da dozira određenu količinu hlora u vodu. Pomoću digitalnih fotometara ili nekom drugom (manje pouzdanom) metodom na krajnjoj tački u objektu (ne nekoj od slavina) proverava se index rezidualnog hlora u cevima.

 

Hlor destruktivno deluje na ćelije svih organizama, a naročito na mikroorganizme, jer oni ne podnose ni veoma male količine hlora na koje ljudski organizam takoreći ne reaguje. Većina gram-negativnih bakterija (Salmonellae, E. Coli, B. Pyocyaneus...) su znatno osjetljivije na hlor od gram-pozitivnih bakterija (Staphylococcae, Shigellae..)

Baktericidno dejstvo hlora se ispoljava vrlo brzo. Već u roku od minut-dva ovaj gas inaktiviše kod većine mikroorganizama razne fermente njihovog metabolizma. Na hlor je posebno osjetljiv SH-ferment disanja mikroba. Osim toga on deluje razorno i na protoplazmu. Spore, alge, protozoe i ciste su relativno otporne na dejstvo “normalnih doza hlora”. Hlorisanje vode je jeftin, pouzdan, vrlo efikasan i oproban postupak za dezinfekciju vode.

 

Bakterije u vodi

- Vrste hlornog preparata

- Biološke osobenosti mikroorganizama – manje ili veće osjetljivosti mokroorganizama na hlor. Vrednost rezidualnog hlora određena je najranije 30 minuta od početka hlorisanja
- Homogenizacije i kontakta hlornog preparata sa vodom
- Temperature – na nižim temperaturama dezinfekcija vode je sporija. Na 10˚C potrebna je dvostruka veća količina hlora nego na 20˚C
- Meteoroloških prilika – sunčeva svjetlost ubrzava proces dezinfekcije ali i gubljenje aktivnog hlora iz vode
- pH vrednost vode – u alkalnoj sredini smanjuje se mikrobicidnost hlora. Optimalna vrednost pH vode za hlorisanje iznosi 6,2 do 6,5.
- Mutnoća vode – smanjuje efikasnost hlorisanja, te se voda mora uvek predhodno izbistriti, odnosno profiltrirati
- Organske materije – troše izvjesnu količinu hlora, pa se doza mora povećati. Zato se vrši  “probno hlorisanje”, odnosno određuje se “potreba za hlorom - hlorni broj"

Hlor i dezinfekciona sredstva na bazi hlora (kao natrijumhipohlorit, kalcijumhipohlorit, itd...) generišu tzv. slobodni hlor. Ovaj slobodni hlor je onaj deo koji vrši uništavanje mikroorganizama, ali stvara i veoma opasne i nepoželjne nusproizvode u vodi (THM, HAA, Mutagen X, itd...).Slobodni hlor se dobija prilikom dezinfekcije vode sredstvima na bazi hlora. Nusproizvodi koji se stvaraju prilikom klasičnog hlorisanja su suviše opasni da bi se tolerisali u vodi koja se koristi za pice i ishranu. Hlorisanje se, ipak, i pored ovih mana još uvek najviše koristi jer je najjeftinije rešenje.

Hlordioksid, iako ima naziv hlora u svom imenu, nije dezinfekciono sredstvo na bazi hlora. Hlordioksid ne stvara slobodni hlor kako bi obavljao biocidnu funkciju. Kada se Hlordioksid upotrebljava za dezinfekciju, molekuli hlordioksida preuzimaju biocidnu funkciju i ubijaju širok spektar bakterija, algi, protozoa, virusa...Tokom ove reakcije ne stvaraju se nusproizvodi kao kod hlorisanja.

Pojavom novih sredstava za dezinfekciju postaje sve jasnije da tradicionalni načini kao što je hlorisanje nisu dorasli zahtevima sadašnjice za potrebom dezinfekcije vode. Upotreba hlordioksida je dokazala da njegove jedinstvene osobine i karakteristike obezbeđuju alternativu u načinu dezinfekcije koja je dorasla zahtevima sadašnjice. ClO2 prašak i tablete su dva jednostavna načina generisanja vodenog rastvora hlordioksida koji se dozira u tehnološku vodu ili vodu za piće bez stvaranja nusproizvoda prilikom dezinfekcije. Prašak je jednostavan za transport, neeksplozivni komplet u obliku praška koji se sastoji iz dve komponente (komponenta A i komponenta B).

Komponente se dodaju u tačno određenu količinu vode i stvaraju jedan od najčistijih rastvora hlordioksida. Tablete su još jednostavnije za upotrebu. Da bi se napravio tečni rastvor hlordioksida, potrebno je u određenu količinu vode dodati određenu količinu tableta. U kratkom roku stvara se rastvor koncentracije 0,2% hlordioksida koji može da ostane stabilan i do 2 meseca. Sa hlor-dioksidom moguće je obezbediti potpunu kontrolu mikrobiološke kontaminacije vode bez negativnih osobina tradicionalnih načina dezinfekcije kao što su hlorisanje, ozonizacija, UV sterilizacija..

 

Kategorije